Ходочашће на мајчин гроб (Косово, Србија): Паломничество на могилу матери

Перевод этого текста вызвал неоднозначную реакцию в Сербии. От восторженной радости до огульных обвинений автора и переводчиков. Публикуем его по-сербски и по -русски.

Гавран и храст

Црни џип којим смо путовали ка Приштини, у власништву Канцеларије за Косово и Метохију Републике Србије, у једном тренутку почео је да претиче бели албански мерцедес. Не сећам се ко је кога први ударио, али, брзином глисера који јуре сто педесет километара на сат, наши аутомобили почеше да се сударају, ломе бочне стране и да варниче. У прозору сам видео албанске озлојеђене црне очи. На лицима мојих српских сапутника није заиграо ни један мишић.

Били су хладнокрвни. Ова сцена из америчког филма по сценарију Клинта Иствуда потрајала је минут и завршила се за трен. У једном тренутку снажнији џип одгурну албанског “бесплодног ждрепца” у јарак; он се заокренуо, а ми смо наставили даље. “Овде се не смемо заустављати – рекли су ми Срби – то је албански део Косова”. Овлаш нагњечени џип појурио је даље, а одмах после кривине стајала су један за другим америчка оклопна возила са белим натписима КФОР-а и звездасто-пругастим заставама. Возач је подигао леву руку, Јенки на предњем оклопном возилу климнуо је главом, осмехнуо се, и такође подигао руку, а затим се упутисмо на разне стране. Јенкији су се смејали и добацивали нам нешто љубазно, чини се; пријатељски народ, срећни људи! Срби су их гледали као кроз акваријум – онако како Руси гледају један другог у московском метроу. Поред нас су промицале изрешетане албанске куће од црвене цигле са заставама САД, Албаније и Европске Уније на крововима, рушевине и скелети српских кућа и дрвећа. Албанци дрвеће, по свему судећи, не воле; палили су српске куће заједно са њим. На Косову дрвеће почиње тамо где још има Срба. Срби кажу да су Шиптари (Албанци) раније били планински пастири, а да су дрвеће садили Срби. Због тога га Албанци и секу – јер је српско. Србија је храст. Кфор учи Албанце како да секу тај храст. Кфор одсеца овај храст. Тотем – птице Англосаксонаца дуго су биле црни гавран и белоглави суп. Лешинари. Црни гавран никада неће слетети на ишчупани храст. То је алхемијски закон. Због тога ће англосаксонски рат против Срба бити вечан. То је рат светова. У овом рату Срби су предодређени да победе.

Албанци су синови орла (Шиптари). Англо-Саксонци су им забранили да носе то поносно име и дали су им нове симболе. Плаву заставу са сликом Косова у средини, које подсећа на разливено жуманце. Ништа у овој покрајини није како треба. Све је наопако.

Нарушене су пропорције, наелектрисан је ваздух. Православни манастири, обавијени бодљикавим жицама, уништена српска гробља, окупирана територија бедем је америчке трговине хероином. Улога Албанаца је завидна – постали су главни дилери дроге у Европи, потиснувши на нарко тржишту Турке. Јенкији допремају тоне хероина из своје ваздухопловне базе у Кандахару на Косово, а Албанци су задужени за његову дистрибуцију. На високом небу Косова лебде амерички хеликоптери, налик на црне дирке на хармоници.

Све је захватило зло. Пут је све апсурднији: покрај путева ничу плакати који осликавају муслимана у “интифади” који срећно испија британско пиво. It`s ОК! Приказују се затим немачки тенкови. Наша генерација их је гледала у старим добрим ратним филмовима из времена Брежњева. Немачки тенкови! Пролазимо затим поред стакленог пословног центра – најновији поклон Арапских Емирата. Центар је од стакла и бетона, издају се канцеларије!

Унаоколо ничега нема – понегде само старе рушевине српских кућа. Какви ће то службеници радити, и какви менаџери у том тржном центру усред бескрајне околоприштинске пустоши? Увезени канцеларијски робови из Тајланда и Пакистана – директно увезени из Абу Дабија? Катарски зелени људи?

Косово је оличење постмодерне. За низом немачких тенкова креће се португалски аутомобил. А онда црнци, црнци – британски пункт. Возач подиже леву руку.

Албанско венчање је светао обред. Старији људи очајнички лупају у бубњеве, неко скаче, неко пуца, неко свира. Срби без страха посматрају варваре. Британци с туристичком равнодушношћу фотографишу свадбу. Албанци се веселе јањичарском енергијом. Осећа се као да знају да је све то само на кратко, да су зашли у туђу башту. Због тога је и њихова радост злобнија и веселија. Дан је, и то наш!

Божији вукови

Тотем – животиња Срба је вук. Срби су једини словенски народ који има за симбол баш ту звер. Осталима су симболи медвед, бизон и свиње. Срби су као вукови када се сусрећу – почињу да се поздрављају баш као вукови: миришу се и љубе. Србин, угледавши другог Србина, радује се и мења. Почиње да се смеје и да прича, прича. О било чему: о Коштуници и Борису Албанцу (Тадићу). О наредној утакмици, “Црвене звезде” (“Цигана”) и “Партизана” (“Гробара”), о српском селу, и Путину.

Србину је задовољство да разговара са другим Србином. Срби су повезан и комуникативан народ. У принципу, једни су другима довољни, мада признају и неке друге народе. Али главна ствар за њих је православно хришћанство. Оно је темељ српског идентитета. Након промене вере Србин губи националну припадност. Ако је Србин прешао у католичанство, он постаје Хрват. Он наставља да говори српски, али више неће бити Србин (Срби кажу: “Сада Хрвати имају свој језик, а ми имамо свој”. Премда разлике између та два језика уопште нема.). Ако Србин пређе у ислам он постаје муслиман, и истовремено престаје да буде Србин. Дакле, Србин може бити само православан, и никакав више. Данас не постоје чак ни српски атеисти. На пример, наследници Лењина и Тита из Социјалистичке партије Србије себе називају “ортодоксни социјалисти” или чак “православни бољшевици” (тако су се некада звали и Евроазијати).

Мама Византија

Не може се рећи да су Срби “обредни верници”, да сви листом држе постове и недељом иду у цркву. Не, тога нема. Али православље у Србији је стварно, није разливено или гламурозно (као у Русији). У српском православљу буја живот, ври енергија, оно је урођено људима, оно је постало судбина православне Србије. Србија је једина земља која се с правом може назвати наследником Византије. Заправо, не. Наследница Византије је Русија, једини народ из византијске породице који је створио нешто ваљано. А Србија јесте сама Византија. У географском, културном, цивилизацијском, архетипском и у свако другом смислу. Срби често говоре за Русију: “Како се односимо према свом детету? Нормално је да га обожавамо до бесвести”. И то је истина. И не због тога што су Великоруси потекли од Срба, већ зато што је Русија настала од Византије. Од оца Џингис-кана и мајке Византије. А Србија је њен временом неизбрисан, живи, пасионирани, православни део. Дух дише где он хоће. Дух Византије одабрао је за серафимски анђеоски чин српски етнос. Због тога су Срби прожети онтологијом. Путовање у Србију је ходочашће у анђеоски Цариград, лет на птици времена.

Срби посматрају свет избирљиво, византиоцентрично. Они примећују само православне народе. О, Бугарин, гад, Бугарин… О, Румун, идиот, Румун. Грк, добро, Грк. А ово је Црногорац, да Црногорац! Брат Рус, велика земља! То је палета српске самосвести. Знају такође и за православне Осетинце и Јермене, који “нису баш такви, као ми” (мисли се “нису сасвим православни”). И то је то. Остале народе Срби не примећују, односе се према њима као према инферналном злу или једноставно као према делу неосвојене територије, као према чудној и непријатној средини. Они гледају на неправославне народе као што Индуси гледају океан, не схватајући шта се тамо догађа, не удубљујући се у његов шум.

Србин који пређе у католичанство постаје невидљив, остатак српског народа га заиста више и не види. Он гледа кроз њега! Отпадник нестаје из православног српског постојања, а ортодоксно-солипсички српски рецептори не идентификују католике. Они су нешто слично змајевима, базилиску, снежним сметовима.

Свест је субјективна. Неки људи верују да је Земља округла, други да је квадратног облика, према трећим претпоставкама, она се и даље ослања на китове. Не знам тачно српско мишљење по том питању. Очигледно, према српском погледу на свет, универзум који спасава Бог ограничен је величином православног света, свуда унаоколо шибају таласи првобитног хаоса и избачених из раја сатанских анђела. Срби и даље живе у ери Катехона! Србија је поново рођена из пепела, као птица Феникс, Византија.

Из ове перспективе јасна је чудна, ирационална комплементарност Срба и Руса. Часна реч, Русију нико не воли као Срби, ни један народ на овој чудној, плутајућој у црном понору планети. Али и Руси воле Србе, и то избирљивом љубављу у односу на друге народе, миловане џиновском руском добротом. Руси воле Србе онако како човек воли своју мајку. Изгубљену у детињству и нађену после много година. Дакле, онако како воле и разликују од других своју мајку одрасле животиње: коњи, пси, морски коњици. Осећање љубави према мајци не може се бркати ни са чим. Србија – мајка – Византија!

У центру српског гробља

Мој пријатељ ми је причао како је, на позив локалне српске заједнице путовао у Шведску. Заједно са Србима он се возио из једног града у други, од Срба Србима. Из српске заједнице у Гетеборгу у српске породице Норкепинга, до Српске куће у Стокхолму. За време читавог пута није разговарао ни са једним Швеђанином! Имао је осећај као да путује Србијом: на једном месту је српска трпеза са месом, кајмаком и турском кафом, на другом опет трпеза (мушко друштво и српске песме), затим српски православни звоник, и Српска Православна Црква. А где ли су Швеђани? Срби који живе у Шведској Швеђане и не виде! Срби живе у умреженој Србији!

Кажу да на Косову данас има један и по милион Албанаца. Заједно са Србима пропутовао сам читаво Косово и нисам видео ни једног! Тачније, видео сам их као део промичућег пејзажа, заједно са планинама, бензинским пумпама и НАТО возилима. Путовао сам по српској мрежи. Од града до града, из енклаве у енклаву, од манастира до манастира. А у српској мрежи нема, нити може бити Албанаца. Зову их Шиптари, изговарајући ту реч сочно, као да прелазе на дијалекат змија. Ш-ш-Шиптари.

Другови Албанци створили су, од Америком окупиране покрајине, карго-култ. Као становници Соломонских острва који су се молили америчким и јапанским авионима палим с неба. Косовски Албанци врше намаз* (муслимански религиозни обред који се састоји од молитве и одговарајућих покрета тела и од ритуалног умивања, које претходи молитви) седећи на америчкој застави. Таква је тамо мода. У центру Приштине подигнит је гранитни споменик Билу Клинтону. Претерано, по мом мишљењу. О америчким заставама на свакој албанској кући нећу рећи ни речи.

Косово је свети центар Србије, српска Палестина. Ту су смештене главне српске светиње: Грачаница, Пећка Патријаршија, Зочиште, Девич. Заправо, назив “Метохија” значи “црквени поседи.” Данас су они опљачкани и уништени од стране организованих НАТО Албанаца, а такође и немачких војника Кфора, са којима заједно пале православне манастире. Паралелно постављам питање Русима: “Како бисте ви реаговали ако би којим случајем колевка Велике Русије, Владимир, била окупирана од стране НАТО снага, и насељена исламизираним Мордвинцима* (народ који већински насељава републику Мордовију у Руској Федерацији), а око храма Покрова на Нерли се непрестано мотају америчка оклопна возила?” Наводим само као пример, да бисте лакше схватили шта Србима значи Косово и Метохија.

Ходочашће на мајчин гроб

Оса српске земље је Манастир Успења Пресвете Богородице у Грачаници. Изграђен је 1310. год. Црква Успења Пресвете Богородице изграђена је у облику крста. Осликавање храма извршили су 1321. год. чувени зографи Михаило и Евтихије из Солуна. Поред уобичајених тема, на фрескама су такође изображене сцене из живота Пресвете Богородице и Светог Николе, календари светаца, АКАТИСТ Пресветој Богородици, циклуси васељенских сабора, благородне лозе Немањића и портрети српских патријараха.

Манастир је достигао врхунац свог развоја у XIV и XV веку. Током овог периода братство је бројало више од стотину монаха, интензивно су се развијали разни црквени занати, а у XVI веку овде је отворена и прва штампарија. После Другог светског рата манастир постаје женски и обнавља се великим трудовима монахиња. Године 1999. овде је пренет епископски двор рашко-призренске епархије, који се дотад налазио у Призрену. Током НАТО бомбардовања обитељ манастира није страдала и постала је привремено уточиште за Србе протеране из својих домова.

Грачаница се налази у самом срцу Косова, у приштинском предграђу. И док на северу Косовске Митровице и на југу у Штрпцима Срби живе компактно, тежећи ка Србији и Македонији, православни Срби у Грачаници се налазе у самом центру албанског Косова и западне окупације. НАТО-албанска творевина “Kosova”, попут древне аждаје обавила се око срца Србије и Византије. Али Евроазијати су видели то срце. Они су били у њему, а оно у нам.

Манастир Грачаница окружен је “бодљама” и обавијен је бодљикавом жицом. Чувају га Швеђани. Наравно, то је срамота и шамар за цео православни свет. Одмах сам се сетио Рифског манастира Богородице Грузијске у Татарстану оивиченог жицом, под војном стражом Норвешке и Кеније. Осењујемо се крсним знаком пред улазом у манастир; окупатори нас посматрају са посебном заинтересованошћу. Улазимо унутра.

Шта се даље дешавало не могу да објасним, а не желим ни да лажем. Иза камене ограде и бодљикаве жице почиње осунчани круг – концентрација “умне молитве” и наденергије смисла постојања православног света. Концентрација живота – успење. Концентрација Православља у савременом свету налази се у Манастиру Успења Пресвете Богородице у Грачаници на Косову. Шта значи умрети, успети се? А шта је заправо Православље? Ту већ прелазимо на други језик.

Косово отвара очи. То је политички исихазам; после Грачанице и Косова човек почиње да гледа на политику и геополитику срцем, на слепим беоњачама реалности пуцају црвене пруге. Косово је српско гробље; има симболике у томе да смо били у Грачаници баш на Побусани понедељак, кад се Срби сећају својих родитеља који леже под сломљеним крстовима и обелисцима. Плућа удишу кисеоник, ваздух продире у крв претварајући га у злато. Пропорције света су обновљене. Византија је под влашћу крсташа, Светом Земљом газе неверници и јеретици. Грачаница је нови руски Константинопољ, који је тако безуспешно тражила и није могла да пронађе руска војска у бројним крсташким ратовима од династије Романових. Данас је Косово наш Константинопољ. Оно мора бити враћено на било који начин, па чак и уз употребу најновијег сеизмичког оружја и прљаве атомске бомбе (Срби предлажу да се излије руски полонијум у Темзу.) Јер Косово је гроб наше мајке. Гроб наше свете и драге мајке. Византије. То је место Успења Пресвете Богородице.

А сви они који скрнаве и пљачкају њен гроб даће одговор. Швеђани и Грци, Летонци и Англосаксонци, Шиптари и Немци, Украјинци, Пољаци и Французи (сви они који су укључени у ову одвратну мисију копања гробова). То неће бити крсташки поход у класичном смислу те речи. Русија врши помен умрлима. А ако успут буде убијено неколико милиона оскврнитеља гробова, шта ту може бити чудно? Цео свет и све снаге живота ће рећи: тако су и заслужили.

Русија врши помен умрлима на Косову. Ово би требало да уради сваки Рус. Зато што је сваки Рус има мајку.

Паломничество на могилу матери (Косово, Сербия)

Ворон и дуб

Когда мы ехали на чёрном джипе Сербского Министерства Косово и Метохии по дороге к Приштине, нас стал обгонять белый албанский мерседес. Я не помню, кто кого бортанул первым, но на крейсерской скорости сто пятьдесят километров в час наши машины стали долбить друг друга, ломая борта и выбивая искры. В окна я видел озлобленные албанские чёрные глаза. На лицах моих сербских спутников не дрогнул ни один мускул.
Они были бесстрастны. Эта сцена из американского кинофильма по сценарию Клинта Иствуда продолжалась минуту и пролетела как одно мгновение. В какой-то момент более мощный джип выпихнул албанского «мерина» в канаву — его развернуло, а мы поехали дальше. «Здесь нельзя останавливаться, — сказали мне сербы, — это албанская часть Косово». Слегка помятый джип катил дальше, а из-за поворота уже выбирались цугом американские бронетранспортёры с белыми надписями KFOR и звёздно-полосатыми флагами. Водитель поднял левую руку, янки на переднем БТР кивнул, улыбнулся и то-же поднял руку, и мы разъехались с ними в разные стороны. Янки смеялись и кричали нам, что-то незлое — приветливая нация, весёлый народ! Сербы смотрели на них, как сквозь аквариум — так, как русские смотрят друг на друга в московском метро. Мимо проносились щербатые албанские дома из красного кирпича с флагами США, Албании и Евросоюза на крышах, развалины и остовы сербских домов и деревьев. Албанцы, судя по всему, не любят деревья — они сжигали дома сербов вместе с деревьями. В Косово деревья начинаются там, где ещё живут сербы. Сербы говорят, что шиптары (албанцы) раньше были горными пастухами, а деревья сажали сербы. Поэтому албанцы рубят деревья — ведь это сербские деревья. Сербия — это дуб. KFOR учит албанцев рубить этот дуб. KFOR рубит дуб. Тотемными птицами англосаксов издавна были чёрный ворон и гриф. Падальщики. Чёрный ворон никогда не сядет на вырванный с корнем дуб. Это алхимический закон. Поэтому война англосаксов против сербов будет вечной. Это война миров. В этой войне сербы обречены на победу.
Албанцы — дети орла (шиптары). Англосаксы запретили им именоваться этим гордым именем и подарили им новые символы. Голубое знамя с разлитым желтком Косово посредине. Всё в этом крае не так. Всё наоборот.
Нарушенные пропорции, наэлектризованный воздух. Православные монастыри, обмотанные колючей проволокой, разрушенные сербские кладбища, оккупированная территория, оплот американского героинового бизнеса. Роль албанцев завидная — они стали главными пушерами Европы, потеснив на наркорынке турок. Янки привозят героин тоннами со своей авиабазы в Кандагаре в Косово — албанцы отвечают за распространение. В высоком косовском небе парят чёрные баяны американских вертолётов.
Всё замело зло. Дорога становится всё нелепее: по бокам растут плакаты, изображающие мусульманина в «интифадке», радостно пьющего британское пиво. It`s OK! Показываются германские танки. Такое наше поколение видело в старых добрых брежневских кинофильмах про войну. Германские танки! Едем за танками мимо офисного центра из стекла — новейший подарок Арабских Эмиратов. Центр из стекла и бетона, офисы сдаются!
Вокруг ничего нет — только кое-где старые сербские развалины. Что за клерки, что за менеджеры будут работать в этом офисном центре посреди бесконечных околоприштинских пустырей? Завезённые офисные рабы из Таиланда и Пакистана — прямые поставки из Абу-Даби? Катарские зелёные человечки?
Косово — это воплощение постмодерна. За колонной германских танков движется португальский автомобильчик. А дальше негры, негры — британский КПП. Водитель поднимает левую руку.
Албанская свадьба — яркий обряд. Старики отчаянно лупцуют барабаны, кто-то прыгает, кто-то стреляет, кто-то гудит. Сербы бестрепетно смотрят на варваров. С туристическим безразличием фотографируют свадьбу британцы. Албанцы ярятся янычарской энергией. Такое ощущение, что они знают, что это ненадолго, что они залезли в чужой огород. Поэтому радость их злее и веселее. День, да наш!

Божьи волки

Тотемный зверь сербов — волк. Единственный славянский народ, у которого символом стал этот зверь. У остальных — медведи, зубры и свиньи. Сербы похожи на волков, когда встречаются — начинают приветствовать серб серба по-волчьи: обнюхиваются и целуются. Серб, видя другого серба, радуется и преображается. Начинает улыбаться и говорить-говорить. О чём угодно: о Куштунице и Борисе Албанце (Тадиче). Об очередном матче «Црвены Звезды» («цыгане») и «Партизана» («гробовщики»), о сербском селе и о Путине.
Сербу доставляет удовольствие общаться с сербом. Сербы — народ сетевой и коммуникативный. В принципе сербам достаточно сербов, но они признают и некоторые другие народы. Но главное для них — православное христианство. Это основа сербской идентичности. Сменив религию, серб теряет этническую принадлежность. Если серб принял католичество — он становится хорватом. Он продолжает говорить на сербохорватском языке, но он сербом уже не будет (сейчас сербы говорят: у хорватов свой язык, а у нас свой. Хотя никакой разницы между этими языками вообще нет). Если серб принимает ислам — он превращается в мусульманина и тоже перестаёт считаться сербом. То есть серб — это православный серб, а не какой-нибудь другой. Сейчас даже не бывает сербских атеистов. Например, наследники Ленина и Тито из Социалистической партии Сербии называют себя «ортодоксальными социалистами» или даже «православными большевиками» (так раньше называли и евразийцев).

Мама Византия

И не скажешь, что сербы «обрядоверы» — все сплошь соблюдают посты и по воскресеньям ходят в церковь. Нет, этого нет. Но православие в Сербии — это реальное, а не размытое или гламурное православие (как в России). В сербском православии бьётся жизнь, клокочут энергии, оно органично для народа, православие стало настоящей судьбой Сербии. Сербия — это единственная страна, которая по праву может называться наследницей Византии. Вернее, не так. Наследница Византии — это Россия, единственный народ из византийской семьи, из которого вышло что-то путное. А Сербия — это и есть Византия. В географическом, культурном, цивилизационном, архетипическом, да и в каком угодно смысле. Сербы часто говорят про Россию: как мы можем относиться к своему ребёнку? Естественно, мы обожаем его до безумия. И это правда. Не в том, что великороссы произошли от сербов, а в том, что Россия произошла от Византии. От папы Чингисхана и мамы Византии. А Сербия — это не стёртый временем, живой, пассионарный, ортодоксальный её кусок. Дух дышет, где хочет. Дух Византии выбрал для серафимского чина сербский этнос. Поэтому сербы пронизаны онтологией. Путешествие в Сербию — это паломничество в ангелический Царьград, полёт на птице времени.
Сербы видят мир избирательно, византиецентрично. Они замечают только православные народы. О, болгарин, собака, болгарин… О, румын, идиот, румын. Грек, ну грек. А это черногорец, да, черногорец! Брате русе, велика земля! Это палитра православного самосознания сербов. Ещё они знают о существовании православных аланов-осетин и армян, которые «не совсем такие, как мы» (имеется в виду «не совсем православные»). И всё. Остальные народы сербы не видят, относятся к ним как к инфернальному злу либо просто как к части неосвоенного ландшафта, как к странной и неуютной среде. Они смотрят на неправославные народы, как индусы наблюдают океан, не понимая, что там происходит, не вслушиваясь в его шум.
Серб, становясь католиком, превращается в невидимку, остальные сербы действительно перестают его видеть! Они смотрят сквозь него! Ренегат вываливается из православного сербского бытия, и ортодоксально-солипсические сербские рецепторы не различают католиков. Это что-то сродни змеям, василискам, сугробам.
Сознание субъективно. Одни народы считают, что Земля круглая, другие — что квадратная, согласно третьим представлениям, она по-прежнему базируется на китах. Не знаю точного сербского мнения по данному вопросу. Видимо, согласно сербскому мировоззрению, богоспасаемая вселенная ограничивается размерами православного мира, окрест бьются волны изначального хаоса и выброшенных вовне аггелов сатанинских. Сербы до сих пор живут в эоне Катехона! Сербия — возрождённая из пепла, аки птица Феникс, Византия.
С этой точки зрения становится понятна странная, иррациональная комплиментарность сербов и русских. Честное слово, но Россию так, как сербы, не любит никто, ни один народ на этой странной, плавающей в чёрной бездне планете. Но и русские любят сербов, причём избирательной любовью, относительно других обласканных великанской русской лаской народов. Русские любят сербов так, как люди любят свою мать. Потерянную в детстве и найденную много лет спустя. Так, как любят и вычленяют свою мать взрослые животные: кони, собаки, морские коньки. Чувство любви к матери не спутаешь ни с чем. Сербия — мама — Византия!

В центре сербского кладбища

Мой знакомый рассказывал про поездку в Швецию по приглашению местной сербской общины. Вместе с сербами он ездили из одного города в другой, от сербов к сербам. Из сербской общины Гётеборга в сербские семьи Норчёпинга, в Сербский Дом Стокгольма. За всю поездку он не разговаривали ни с одним шведом! Было полное ощущение поездки по Сербии: там сербский стол с мясом, каймаком и кофе по-турецки, здесь сербский стол (мужская компания и сербские песни), вот сербская православная часовня, вот сербский православный собор. А где же шведы? Сербы живут в Швеции и не видят шведов! Сербы живут в сетевой Сербии!
Говорят, что в Косово сейчас полтора миллиона албанцев. Вместе с сербами я объехал всё Косово и не видел ни одного! Вернее, видел как часть проплывающего мимо пейзажа, наряду с горами, бензоколонками и натовскими БТРами. Я путешествовал внутри сербской сети. Из города в город, из анклава в анклав, из монастыря в монастырь. А в сербской сети нет и быть не может никакого албанца. Они их называют шиптарами, произнося слово сочно, словно переходя на наречие змей. Ш-ш-шиптары.
Друзья-шиптары устроили из американской оккупации края карго-культ. Как жители Соломоновых островов, молившиеся на упавшие с неба американские и японские самолёты. Косовские албанцы совершают намаз, сидя на американском флаге. Это такая мода. В центре Приштины из гранита установлен памятник Биллу Клинтону. По-моему, это перебор. Про американские флаги на каждом албанском доме я просто умолчу.
Косово — сакральный центр Сербии, сербская Палестина. В нём расположены основные сербские святыни: Грачаницы, Печка Патриаршья, Зочиишты, Девич. Собственно, название «Метохия» обозначает «церковные земли». Сегодня они разграблены и разорены организованными НАТО албанцами, а также, например, германскими солдатами КФОР, поджигавшими вместе с шиптарами правосланые монастыри. Параллельно вопрос к русским: как бы вы отнеслись, если бы колыбель Великороссии Владимирская Русь была оккупирована силами НАТО, заселена принявшей ислам мордвой, а вокруг храма Покрова на Нерли паслись американские БТРы? Это чтобы легче понять, что такое Косово и Метохия для сербов.
Паломничество на могилу матери
Ось сербской земли — монастырь Успения Пресвятой Богородицы в Грачаницах.
Он был построен в 1310 году. Церковь Успения Пресвятой Богородицы возведена в форме креста. Роспись храма была завершена в 1321 году знаменитыми изографами из Солуни Михаилом и Евтихием. Помимо общепринятых сюжетов, на фресках присутствуют сцены из жизни Богородицы и святого Николая, календарь святых, акафист Пресвятой Богородице, цикл Вселенских соборов, лоза Неманичей и портреты сербских патриархов.
Наивысшего расцвета монастрырь достиг в XIV–XV веках. В этот период братство насчитывало более сотни монахов, широкое распространение получили церковные ремесла, в XVI веке здесь была открыта первая типография. После Второй мировой войны монастырь становится женским и обновляется трудами монахинь. В 1999 году сюда переносится резиденция епископа Рашко-Призренского, до этого находившаяся в Призрене. Во время бомбардировок НАТО обитель не пострадала и стала временным пристанищем для сербов, изгнанных из своих домов.
Грачаницы в самом сердце Косово — окраина Приштины. Если на севере в Митровице и на юге Косово в Штрбце сербы живут компактно, примыкая к Сербии и Македонии, то православные сербы Грачаниц находятся в самом центре албанского Косово и западной оккупации. Натовско-албанское Kosova, аки древлий дракон, обвилось вокруг сердца Сербии-Византии. Но евразийцы видели это сердце. Они были в нём, а оно — в нас.
Монастырь в Грачаницах окружён «ежами» и обтянут колючей проволокой. Его охраняют шведы. Конечно, это позор и плевок всему православному миру. Я тут же представил обтянутый проволокой Раифский монастырь Грузинской Божьей Матери в Татарии под охраной военных из Норвегии и Кении. Крестимся перед входом в монастырь — оккупанты наблюдают за нами с интересом. Проходим внутрь.
Что дальше было — объяснить не могу, а врать не хочу. За каменным забором и колючкой начинается солнечная сфера — концентрация «умной молитвы» и сверхэнергия смысла сущестования православного мира. Концентрация жизни — успение. Концентрация православия в современном мире — монастырь Успения Пресвятой Богородицы в косовских Грачаницах. Что такое умереть, успеть? А что такое православие? Мы перескакиваем на иной язык.
Косово открывает на всё глаза. Это политический исихазм, после Косово и после Грачаниц начинаешь видеть политику и геополитику сердцем, на слепых белках реальности лопаются красные полосы. Косово — сербское кладбище, символично, что в Грачаницах мы были на радуницу, сербы поминали своих родителей у разбитых крестов и обелисков (Сербская радуница не на послепасхальной неделе, а на предпасхальной.) Лёгкие вдыхают потусторонниий кислород, аэр врывается в кровь, обращая её в золото. Пропорции мира восстановлены. Византия под властью крестоносцев, Святая Земля попирается басурманами и еретиками. Грачаницы — это новый русский Константинополь, который безуспешно искала и так и не нашла русская армия в многочисленных крестовых походах романовской династии. Сегодня наш Константинополь — это Косово. Он должен быть отвоёван любыми способами, да хоть с применением новейшего сейсмического оружия и грязной атомной бомбы (сербы предлагают вылить русский полоний в Темзу). Потому что Косово — это могила нашей матери. Могила нашей священной и родной мамы. Византии. Это место Успения Пресвятой Богородицы.
И все, кто насилует и грабит её могилу, ответят сполна. Шведы и греки, латыши и англосаксы, шиптары и германцы, хохлы, поляки и французы (все, кто участвует в этой омерзительной гробокопательской миссии). Это не будет крестовый поход в старом смысле этого слова. Россия совершит радуницу. А если по дороге будет убито несколько миллионов осквернителей могил, то что ж в этом странного? Весь прекрасный мир и все силы бытия скажут: поделом им.
Россия совершает радуницу в Косово. Это должен сделать каждый русский. Потому что у каждого русского есть мать.

Павел Зарифуллин

Переводчик: Анджелка Димич